Kako da odmor u Srbiji bude bajka - prirodni rezervat Uvac

Specijalni rezervat prirode - Uvac

Sigurno ste već na slikama videli te čuvene meandre i specijalni rezervat prirode Uvac i šta god da ste pomislili o njemu – pogrešili ste. Ukoliko vam se čini prosečno, razmislite još jednom, a ukoliko vam se čini prelepo, još je lepše od prelepog. Fotografije ne mogu da dočaraju lepotu prirode, zato se upustite u avanturu. Ukoliko imate jedan do dva dana za obilazak Uvca ne očajavajte, i više je nego dovoljno da osetite lepotu prirode i poželite da se ponovo vratite i kraljevstvo beloglavog supa.

Kamp Markova Ravan

Jugozapadna Srbija nema veći dragulj. Prirodni rezervat Uvac okružen je planinama Murtenica, Javor, Zlatar, Čemernica i Jadovnik. Zahvata površinu veću od 7500 hektara. Minimalna nadmorska visina rezervata je 760 m, a maksimalna 1322 m što ga čini jedinstvenom vazdušnom banjom. Put Sjenice pošli smo ranom zorom. Ukoliko se odlučite da posetite Uvac, moja preporuka je da se obratite kampu Markova Ravan. Rendžerski kamp će vam izaći u susret bilo da želite da sa njima organizujete turu ili pak želite samostalan obilazak. Nepristupačnost terena ipak zahteva savet lokalaca koji će vas najbolje uputiti. Kamp se nalazi na samo nekoliko kilometara od Sjenice, u dolini nekoliko brda. Zatekli smo mnogo turista koji uživaju u kupanju, hrani i vožnji kajakom. Odlučili smo se za turu sa vodičem koja se ispostavila fenomenalnom i nadmašila sva naša očekivanja. Ukoliko se odlučite za ovu uslugu, za 1400 dinara vozićete se sat ipo vremena prelepim meandrima, a nakon toga ćete se popeti na jedan od vidikovaca.

Njegovo visočanstvo – beloglavi sup

Ukoliko se odlučite za ovu avanturu, slušaćete priču o beloglavom supu, kralju ovih prostora, i pomisliti koliko je divan dok preleće iznad brodića, a onda shvatiti da je to ipak lešinar i da, prema rečima našeg vodiča Bobana, izbliza nije ni malo repreyentativan. Ne jede ništa što je živo, tačnije hrani se iznutricama životinja, pa upravo zbog toga uživo nije lep kao na slikama. Svakako, životinja je veličanstvena i bilo je fascinantno gledati je kako kruži iznad naših glava dok plovimo meandrima. Raspon krila im je u proseku 2,5 do 3m. Dok prolazimo pored jedne stene, zatičemo mladunca supa koji je obeležen crvenom trakom. Od vodiča Bobana dobijamo informaciju da se alpinistične grupe svake godine penju na stene i obeleževaju mladunce. Na taj način se oni prate i paze. Svake godine mladunci su obeleženi drugom bojom, pa zaposleni ovde tačno prepoznaju one najmlađe.

S obzirom na to da ne jedu ništa što je živo, hrane ponekad zafali, pa tada u pomoć pristižu meštani okolnih sela. Uginulu stoku prepuštaju rezervatu i na taj način se hrane supovi. Interesantna priča je da mužjak beloglavog supa u životu ima samo jednu saputnicu i sa njom ostaje sve do smrti. Ove zanimljive priče samo su jedan od pokazatelja da čovek ipak brine o prirodi, samo je potrebno gledati u pravu stranu.

Ledena pećina i Ravni krš

Vozeći se dalje brodićem nailazimo na Ledenu pećinu, koju nažalost nismo uspeli da posetimo. Odlukom čelnika rezervata, zatvorena je za javnost tokom cele 2020. godine. Ime je dobila po tome što je prosečna temperatura 8 stepeni. Da, ukoliko se odlučite da je posetite, biće vam potrebna jakna, čak iako je napolju 30 stepeni. Od Bobana smo dobili informacije da pećina nije komercijalizovana, te nije osvetljena, pa je samim tim doživljaj još živopisniji.

Vozimo se dalje, a nasmejani kinezi nam mašu iz čamčića. Nakon sat ipo vožnje i uživanja u priči i pogledu, iskrcali smo se i krenuli put vidikovca Ravni krš. Iako je vidikovac Molitva poznatiji vrh i pre svega najviša tačka rezervata, sa Ravnog krša se ipak pruža lepši pogled tj. vide se svi meandri. Pešačenje ne traje dugo, svega 15 minuta, ali se pripremite na ubrzan rad srca, jer je put kroz stene i šumu sve vreme uzbrdo. Čim smo se popeli na prvo uzvišenje, beloglavi sup je preletao iznad naših glava na svega 10m u znak dobrodošlice. Stigavši na odredište, zaboravili smo na sve muke, jer ono što vas ovde očekuje je očaravajuće. Velelepna prirodna u svoj svojoj silini. Prizor od koga zastaje dah.

Ukoliko ste mislili da je teži deo posla penjanje, prevarili ste se. Kada je došao trenutak za povratak u čamac, shvatili smo da će silazak potrajati. I zaista je potrajao. Ukoliko se budete odlučili za posetu ovog vidikovca, nikako nemojte kretati u sandalama. Put je klizav i strm, pa obujte svoju najudobniju i najsigurniju obuću. Ako ste ikada pronalazili izgovore zašto da ne krenete put Zlatara, sada bi trebalo da na njih zaboravite. Iskoristite jedan sunčani vikend i uživajte u pravim lepotama Srbije.